Ove godine, iz ukupnog državnog budžeta Republike Srbije izdvojeno je 0,73% za kulturu, što je čak i manje nego prošle godine, kada je izdvojeno 0,74%.


Od ukupno 13,28 milijardi dinara, predviđenih za kulturu i informisanje, na kulturne delatnosti odlazi 9,8 milijardi, a za medijsku oblast 3,4 milijarde dinara (od toga je za finansiranje javnih servisa planirano 3,05 milijarde).

Ne samo da se u kulturu ne ulaže ni blizu dovoljno sredstava, već je i ono što je ostalo od kulturne baštine uništeno ili se uništava.

Možemo da krenemo od istorijski značajnih spomenika, koji, očigledno, nisu zaslužili da im se posveti dovoljno pažnje.

Tako se, na primer, na sred Smederevske tvrđave, gradi atletski stadion. I to dozvolom Ministarstva za građevinu, umesto neke restauracije, ova tvrđava dobija ceo sportski stadion. Skroz legitimno, zar ne?

Isto tako, na Lepenskom viru, arheološkom nalazištu od velikog značaja, Srpska napredna stranka odlučila je da sagradi – apartmane.

Dakle, sredinom maja Opština Majdanpek objavila je na javni uvid „Plan detaljne regulacije zaštićenog područja „Arheološkog lokaliteta – Lepenski vir“.

U ovom dokumentu navodi se da se na području Lepenskog vira planira izgradnja 16 kuća, etno apartmana, zatim vizitorskog centra, međunarodnog pristaništa te istraživačkog centra.

Kako se ističe, sve ovo treba da privuče nove turiste odnosno treba da stvori uslove da „sve više velikih turističkih brodova, sa svetskom turističkom i obrazovanom klijentelom, zastanu i ovde“. Pored plana, pristanište je našlo mesto i na plakatima SNS.

I Viminacijum biva zapušten.

Rukovodilac naučnoistraživačkog projekta Viminacijum dr. Miomir Korać rekao je da je Vlada Srbije za arheološka istraživanja na području Viminacijuma izdvojila svega 700.000 dinara za 2020. godinu, iako bi njegov tim mogao da obavi radove vredne više miliona evra koji bi se državi višestruko isplatili. Tom logikom, sadašnjim tempom biće potrebno još nekih 300 godina da budu završena arheološka istraživanja, kao da im je potrebno i stostruko više novca, nego što dobijaju od države.

U daljim vestima iz kulture, dolazimo do jedne simpatične sfinge u Aranđelovcu.

Sfingu je radio Ivan Meštrović, a iz Belog dvora je, nakon što je oštećena, prebačena u Aranđelovac, umesto u Narodni muzej.

Sfinga je poslata na restauraciju, ali umesto da se obnovi u kareri, ona je deo tela koji je oštećen dobila u venčacu.

Sfinga je ostala u Bukovičkoj banji, kao “poklon”, jer gradska vlast, kao ni Ministarstvo za kulturu nisu dovoljno obratili pažnju na njenu restauraciju.

U Užicu su oskrnavljeni spomenik posvećen bataljonu 1,300 kaplara, kao i bista Josifu Jehlički.

Ova dva spomenika veliki su simboli i srpske istorije i kulture samog grada.

U Kragujevcu, s druge strane, obnavljaju spomenike. Ili  ih pretvaraju u kafiće i restorane.

Tako je kuća Đure Jakšića, to prizemno zdanje u kom je stanovao ovaj srpski slikar i pripovedač dok je službovao u Kragujevcu, pretvoreno u velelepnu modernu kuću, koja je podeljena na galeriju i kafić.

Sigurna sam da bi se Jakšić oduševio ovim, da je živ u 2020. godini. I da je eventualno član SNS-a.

Tako je isto i pozorište “Bora Stanković” u Vranju izgorelo 2012. godine, a “rekonstrukcija” još uvek nije završena. Pitam se da li će se završiti?

Sa druge strane, ako zanemarimo, dakle, to što nam istorijska i kulturna nasleđa propadaju i nestaju, mi dobijamo fontanu oko koje možemo da igramo muzičke stolice, izmeštanje starog Savskog most preko livade, rušenje zaštićenih kuća i pretvaranje tih mesta u stambene komplekse.

I, onda, kao šlag na tortu, dobijamo najveći pklon – spomenik Stefanu Nemanji.

Po sred Savskog trga. Ispred Železničke stanice.

Spomenik od 23 metra.

Napomenula bih, pre svega, da ovaj velelepni “vaskrs Srbije”, kako ga je nazvao zamenik gradonačelnika i glavni čovek Srpske napredne stranke za nepotrebne rekonstrukcije Goran Vesić, nije radio nijedan vajar iz Srbije.

Ne zato što Srbija nema sposobne vajare, kako su iz Srpske napredne stranke naveli, pa time uvredili umetnike.

Ima ih prilično.

Pre zato što je svakog stručnjaka koji ima integritet sramota da se bavi ovakvim delom.

Zato je Vučić našao vajara u Rusiji.

O ovom spomeniku nije odlučivala struka, već politika.

Pa je tako sam predsednik odlučio da bude postavljen baš na Savskom trgu.

Jer, zašto da ne? Nije da tu već postoji Železnička stanica, koja je sama po sebi spomenik.

I nije kao da je novac uložen u ovaj spomenik mogao da bude raspodeljen za kulturu po celoj Srbiji.

A kulture po Srbiji i dalje ima.

Pozorišta, muzeji, spomenici, nalazišta.

Ljudi su na sve ovo ponosni.

Vlast, izgleda, i nije baš.

Ne postoji u ovoj zemlji nešto što svaka normalna država ima, nešto što se zove strategija umetnosti. Francuzi, Italijani imaju izuzetnu umetničku strategiju zato što oni to tretiraju i kao jednu privrednu granu, vrlo dobro znaju da će to da im se vrati. Zato se zidaju novi muzeji, povećava im se budžet za kulturu dok se kod nas smanjuje iz godine u godinu.

Kultura kod nas je povezana i sa nečim što se zove pežurativna estetika srednje škole, ljudi koji nemaju visoko obrazovanje ili nikakvo, ne mogu sebi da dozvole niti hoće da shvate da nisu merodavni da sude o svemu pa tako ni u umetnosti, a oni nalaze za shodno da to rade.

Kao što je sasvim normalno da neko ko se bavi umetnošću ne bi znao da napravi softver, na primer, isto tako je normalno da neko ko je završio srednju školu ne može da zna ništa o ukusu, bez obzira da li je to moda ili visoka elitna umetnost.

A ljudi na vlasti itekako nisu kompetentni da se bave umetnošću i kulturom.

Šansu treba da dobiju pravi umetnici, ljudi kojima je stalo do svojih dela, gradova i do onoga što ostavljaju za sobom.

Kulturno nasleđe propada već 30 godina, nova kulturna zdanja ne niču već 30 godina, a ona iole sačuvana se ruše i uništavaju.

Znamenitosti se pretvaraju u kafiće, nalazišta u etno restorane, a pozorišta ostaju sa starim daskama i pocepanim stolicama.

A pošto ovim vlastima ni to nije dovoljno, našli su za shodno da svakog umetnika koji jasno kaže šta misli, kao poznavalac svoje struke izvrgnu ruglu, a postane i izdajnik ako se dotakne politike i nasilništvu vlasti.

Pitam se, ko će, ako ne umetnici različitih branši da šire slobodni duh među ljudima? Zato su progonjeni i zato se budžet za kulturu samo deo cene muzičke fontane na Slaviji, koja ne svira.

Autor: Vukadin Tea

Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.

September 10, 2020