U Srbiji ima više od 700.000 registrovanih slučajeva dijabetesa.



Ima ih još toliko neregistrovanih.


Osim što je česta bolest – skoro 10% svetske populacije ima dijabetes, I osim što je ozbiljna bolest, od koje stradaju i srce, mozak, bubrezi, oči i stopala – dijabetes je jako skupa bolest.
Od osnovnih pomagala – traka, igala, lanceta, preko ishrane koja se preporučuje ljudima sa dijabetesom, ne može se reći da prosečni građanin Srbije zaista može da potpuno kontroliše svoju bolest.


Pravilnik o potrošnom materijalu Republike Srbije obezbeđuje znatno manje potrošnog materijala nego što je potrebno za pristojno vođenje bolesti.


Na primer, osigurano lice obolelo od Diabetes Mellitus koje se leči injekcijama insulina ili insulinskom pumpom uzrasta preko 18 godina života:


• do 4 doze insulina ima pravo na 50 traka za period od 3 meseca
• 4 i više doze insulina, ili na insulinskoj pumpi imaju pravo na 100 traka mesečno, a izdaje se za period od 3 meseca

Mnogima ovo nije dovoljno, što je potpuno normalno.
Ovaj pravilnik za sada pruža najmanje što može – da se preživi.


I senzori koji su napokon odobreni, posle toliko peticija i pritisaka,su odobreni za mlađe od 18 godina, za one koji koriste insulinsku pumpu, koju je takođe teško dobiti, i za one koji imaju loše glikemije.


Dakle, napomenuću – to je senzor za kontinuirano merenje šećera bez uboda lancetom.


Oni koji imaju dijabetes znaju koliko jagodice prstiju bole nakon godina ubadanja i koliko je teško izmeriti šećer u slučaju teže hipoglikemije.


Ti senzori nisu svima dostupni.


Da se razumemo, to što su odobreni za decu i za ljude koji koriste pumpu je itekako veliki korak u zdravstvu ove države.


Ipak, pričamo o državi čije endokrinološko odeljenje u Kliničkom centru liči na scenu iz niskobudžetnog trilera, dok se novac ulaže u zgradu koja se “rekonstruiše” više od 50 godina i čije se otvaranje najavljuje od gpdine do godine.


Kao neko ko skoro deceniju živi sa dijabetesom, iz prve ruke mogu da vam kažem koliko zna da bude teško kada trake nestanu pre isteka vremena, na primer, a neophodno je češće meriti šećer, pa se te iste trake traže po apotekama za 2500 dinara ili po fejsbuk grupama I on-line oglasima.
Da, postoji sivo tržište za pomagala, jer država, prosto, nije obezbedila dovoljno.


Ljudima koji boluju od dijabetesa u Srbiji fali mnogo toga.
Treba obezbediti, pre svega, veći broj pomagala – prvenstveno trake za merenje glikemija,
Dalje, treba obezbediti dostupnost insulinskih pumpi svima koji žele da tako ubrigavaju insulin, a ne samo onima koji pate od neke komplikacije ili loših glikemija. Ovo isto važi I za senzore.


Sledeće, treba obezbediti edukaciju i onima koji su tek otkrili dijabetes, a imaju više od 18 godina, van posete Merkuru jednom u 4 godine, kao I edukaciju u vrtićima I školama za zaposlene.
Svima nam je jasno da je reanimacija zdravstva u Srbiji I više nego neophodna.


Dijabetes je samo jedna od mnogobrojnih tema o kojima treba da se priča I kojima se ne posvećuje dovojno pažnje.


Pokret 1 od 5 miliona se zalaže za sistem u kom svi pacijenti imaju jednaka prava, gde se svaki život vrednuje i u kom osoba sa jednom bolešću kao što je dijabetes ne mora da strahuje da li će preživeti sa mesečnim primanjima.
Ovaj sistem nam to ne pruža.I to nam je svima jasno.


Zato ovaj sistem moramo da menjamo.


Moramo da ga menjamo da bismo sačuvali zdravlje, da bismo sačuvali živote i da bismo mogli da mislimo na budućnost.

Autor: Krstić Jovana

Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.

September 11, 2020