Piše: Jovana Krstić, aktivistkinja #1od5miliona
Danas je Svetski dan borbe protiv dijabetesa. Tu borbu oko 500 miliona ljudi u svetu vodi svakog dana. Mnogi je izgube. U stvari, samo u 2021. godini tu bitku je izgubilo 6,7 miliona ljudi u svetu.
Ukoliko se ne otkrije i ne leči na vreme, dijabetes utiče na stradanje vida, bubrega, srca, krvnih sudova i donosi ogromne zdravstvene komplikacije.
Ove godine, kada obeležavamo 100 godina od otkrića insulina, koji spašava milione života, tema Svetskog dana borbe protiv dijabetesa je “Dostupnost terapije za dijabetes”.
Prema proceni Instituta za javno zdravlje, samo u Beogradu je 2020. godine registrovano 80.082 osoba sa dijabetesom. Novoobolelih je iste godine bilo 1.256.
U Srbiji živi oko 770.000 registrovanih ljudi sa dijabetesom, što znači da je verovatno dupli broj sa onima koji nisu registrovani, a dijabetes je peti vodeći uzrok smrti u Srbiji.
To onda znači više od milion ljudi kojima je neophodna dostupna terapija, medicinska i socijalna pomoć i edukacija.
Ja sam dijabetes dobila 2012. godine, sa svojih 16 godina i od tada su mi insulini, merači, igle i trake neizostavni deo života.
Sada imam 25 godina i svoju bolest kontrolišem redovnim davanjem insulina, merenjem šećera, ishranom i čestim kontrolama. Studiram, imam aktivni društveni život, edukujem se i edukujem ljude oko sebe.
Znam iz prve ruke koliko teško zna da bude vođenje ove bolesti.
Dijabetes se može dobiti u bilo kom periodu života. Zna da bude težak i fizički i psihički. Zato je potrebno pričati o problemima sa kojima se ljudi sa dijabetesom susreću svakodnevno.
Hajde da krenemo od pomagala.
Po pravilniku RFZO-a, оsigurano lice obolelo od Diabetes Mellitus koje se leči injekcijama insulina ili insulinskom pumpom uzrasta preko 18 godina života, а ко је na do 4 doze insulina ima pravo na 50 traka za period od 3 meseca, а ако је nа 4 i više doze insulina, ili na insulinskoj pumpi, ima pravo na 100 traka mesečno.
Ovo nije dovoljno. Ovo je tek da se preživi.
Trake, koje su najneophodnije, koštaju preko 2.000 dinara, a ljudi koji nemaju mogućnost kupovine traže pomoć po Fejsbuk grupama, onlajn oglasima, udruženjima kojih možda ima u njihovim sredinama.
Dotle smo došli.
Kao i za sve, ljudi se pomažu međusobno, odriču se svojih pomagala za nekog drugog, jer najviše što će država uraditi jeste da im obezbedi odlazak u “Merkur” na svake 4 godine.
Senzori za merenje šećera su dostupni mlađima od 18 godina, korisnicima insulinske pumpe, koju je takođe teško dobiti, i onima koji imaju loše glikemije. Senzori su, na primer, ogromno olakšanje, jer jagodice prstiju posle godina konstantnih uboda i te kako znaju da bole.
Sledeća stvar jeste edukacija.
Ja sam dijabetes dobila pre svoje osamnaeste godine, pa sam imala mogućnost edukacije kakva je potrebna, ali ljudi koji obole nakon osamnaeste godine života – taj luksuz nemaju.
Sama sam se mnogo pita sretala sa ljudima kojima sam objašnjavala kako funkcioniše davanje insulina, merenje, šta je visok, a šta nizak šećer.
To su ljudi koji često bivaju ponovo hospitalizovani, jer ne mogu sami da se snađu.
Potrebna je edukacija za same pacijente, ali za zaposlene, pre svega u vrtićima i školama, budući da deca bivaju izbačena sa časova jer su primorana da jedu kada im je nizak šećer, ili ne budu uopšte primljena u vrtiće, jer osim roditelja niko nije spreman da prihvati tu odgovornost.
Postoji stigma prema ljudima sa dijabetesom, samo zato što društvo nije dovoljno edukovano o samoj bolesti.
Edukacija je, posle adekvatne medicinske pomoći, glavni korak ka normalnijem životu.
Dijabetes nije jeftina bolest.
Prosečni građanin Srbije teško da može potpuno da kontroliše svoju bolest, pogotovo u ovo vreme ekonomskog pada, gde ljudi ostaju bez posla – od pomagala, preko ishrane preporučene za ljude sa dijabetesom, do medicinske i socijalne zaštite, teško je nositi se sa kontrolom bolesti.
Zato na današnji dan želim da napomenem koliko je važno podići svest o dijabetesu, koliko je važno da pacijenti budu dobro pokriveni i da dijabetes, pored svih problema koje proživljavamo ne bude još jedan.
Želim i da kažem nadležnim organima da nije dovoljno samo obići neko savetovalište, fotografisati se i dati obećanja, potrebno je zaista uraditi nešto – od odeljenja endokrinologije na kojima nema ni užine koja je potrebna nakon insulina i koja liče na scene iz trilera, do pomagala, edukacije i socijalne zaštite.
Ljude koji žive sa dijebetesom danas podsećam koliko su hrabri i snažni.
Nije lako sebi 24 sata dnevno biti lekar, apotekar, socijalna pomoć i rame za plakanje.
Danas stavite nešto plavo u znak podrške osobama sa dijabetesom, pokažite solidarnost i pomozite da neko ko sa dijabatesom živi oseti da, ipak, borba nije usamljena.
Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.
