Dok se Vučić ponosi brzim vozovima „Sokolovima“ koji idu 200 na sat, magistralni put koji vodi do železničke stanice u Majdanpeku izgleda kao preorana njiva.
Put koji je napravljen sredinom 1970-ih godina, od tada nije ni sređivan, asfalt se više i ne nazire. Kada su kišni dani, rupe na ovom putu postaju jezera, pa tako automobili i autobusi (koji tuda idu kako bi prevezli decu do škole) izgledaju više kao podmornice.
Ako neko i jeste sreće da u ovavkim uslovima dođe do železničke stanice, čeka ga voz koji izgleda kao da je iz Drugog svetskog rata, a nije ni retkost da se zapali usred vožnje.
Na problem puta su meštani ukazivali više puta lokalnoj vlasti. Nažalost, niti jednoj vlasti već 40 godina ovaj put nije bio dovoljno važan. Samim tim nisu im važni ni ljudi koji tu žive.
Kada sam, već sita svih obećanja, otišla na vrata tadašnjeg predsednika opštine Dragana Popovića, on je konstatovao da je to „stogodišnji problem“.
Ja sam mu postavila pitanje „Ako je nešto stogodišnji problem, zar to znači da nećemo ni pokušati da ga rešimo?“.
Popović je na ovo pitanje ostao nem, a put još uvek izgleda kao preorana njiva.
Mi ne tražimo ništa nemoguće, ništa bahato ili preveliko. Tražimo ono najosnovnije – da možemo do naših kuća i stanova da dođemo asfaltiranim putem, da nam deca u školu idu normalnim putem.
U ime svih ljudi koji žive u blizini železničke stanice, poručiću naprednjacima samo jedno: To što mislite da je dovoljno da nešto obećate u izbornoj kampanji, jednom u 4 godine, kod nas ne prolazi.
Ukoliko je potrebno da sami napravimo put, to ćemo i uraditi.
Ali ćemo prvo vas sve poslati pred sud – da odgovarate šta ste uradili sa novcem Majdanpečana, pošto za njih ništa napravili niste.
Nadica Stojanović,
kandidatkinja za odbornicu liste “Može i drugačije”
Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.
