Izveštaj narodu

Kao što je pokazao tokom prethodne skoro dve godine delovanja, Pokret „1 od 5 miliona“ nema gazdu. Nema skrivenog šefa kojem referiše, nema mentore, ni strane, ni domaće, kojima podnosi račune. Pokret „1 od 5 miliona“ nije nastao u podrumu neke kafane, na tajnim pregovorima, sa dogovorenim agendama, trgovinama, kalkulacijama.

Većina nas se ranije nije poznavala. Sreli smo se na protestu, spojila nas je ulica, udružio nas je jedan cilj – promena sistema. Smena gangstera koji se reklamiraju kao politička organizacija pod nazivom Srpska napredna stranka, samo je prvi korak ka tom cilju.

Zato kažemo: Pokret „1 od 5 miliona“ nastao je iz naroda.
Nikad se nije izdigao iznad naroda, uvek je bio i uvek će biti deo naroda.
I zato mi svoj izveštaj podnosimo narodu.

IZVEŠTAJ NARODU

Zašto smo odlučili da izađemo na izbore, uprkos višemesečnom zagovaranju bojkota?

Zagovarali smo sveobuhvatni bojkot, čiji je bojkot izbora tek jedan deo. Da bi bojkot uspeo, svi opozicioni politički činioci moraju biti udruženi i jedinstveni. Bez skrivenih agendi. Bez polovičnih rešenja. Bez međusobnog zabijanja klinova u točkove.

Aktivni rad, a ne pasivno čekanje „stranog faktora“ da nas izbavi iz diktature. Nažalost, uvideli smo da veći broj političkih aktera jedno priča, a drugo radi. Promovišu bojkot, a spremaju lokalne liste. U kampanju za bojkot kreću tri puta, pa se opet posle prvog uličnog ćoška vrate na tviter.
Odnarodili su se.

Umesto sveobuhvatnog, držali su se polovičnog bojkota. Sveli su ga na bojkot izbornog dana, bez plana šta radimo posle.

Sve to navelo nas je na poražavajući zaključak – da deo „bojkot“ opozicije koristi bojkot kao marketinški trik za mahanje pred Evropskom unijom i za skrivanje sopstvenog niskog rejtinga, pa da onda u zavetrini sačekaju bolje dane za svoju poziciju, koja valjda treba da padne sa neba EU. Da bojkot suštinski nije bio sredstvo već cilj sam po sebi, pokazuje i to što nije bilo nikakve strategije za „dan posle“.

Tog 21. juna gromoglasno je proslavljena pobeda bojkota. Od tada, pa do danas, dva meseca kasnije, nije se desilo ništa.
Proslavljena je pobeda koja je ozvaničila predaju Srbije na tacni Vučiću, masovne demonstracije koje su spontano pokrenute – udavljene su, ne suzavcem, već sujetama kojima je teško palo to što se „dešava narod“, a oni njime ne mogu da upravljaju.

Od silnih obećanja, najava, akcija građanske neposlušnosti – ostalo je samo preimenovanje jedne opozicione skupine – Saveza za Srbiju, perjanice polovičnog bojkota.

Sve to predvideli smo početkom godine. Videli smo i ovo: ustoličili su se isti igrači, razbacuju se Srbijom kao ulogom za pokerskim stolom, i jedni drugima nameštaju karte.
Mi smo rešili da izlaskom na izbore promešamo taj špil karata.

Ukoliko se već osam godina u Srbiji ništa ne menja, ako režim postaje sve neobuzdaniji i brutalniji, politička alternativa tome sve neorganizovanija, a građani sa razlogom sve apolitičniji, onda treba staviti prst na čelo. Očigledno je potrebno da postojeće opozicione organizacije promene sebe, jer u ovom formatu ne mogu da promene režim, a još manje sistem.

Izlaskom na izbore želeli smo upravo to: da otvorimo opozicionu političku scenu.
Želeli smo pokažemo da ne sme biti rezervisana samo za bivše državne funkcionere i one sa podebelim političkim stažom, a sa mršavim rezultatom. Želeli smo da im ukažemo da ne treba da se plaše smene generacija, već da dozvole sopstvenim organizacijama da se inoviraju i osveže. Ustoličeni lideri i liderčići nisu jedina alternativa Vučiću. Ima tu i drugih igrača.

Sledstveno tome, motiv našeg izlaska na izbore jeste i kompletno restartovanje opozicione scene.
Šta to znači?

Zamislite da je Vučićev režim jedan zid – masivni, betonski, sa zarđalom armaturom. Opozicija u godinama za nama izgleda ovako: u gomili nagurani ispred zida, međusobno se laktaju u jurnjavi ko će biti bliže zidu, oni viši šutiraju niže, spretniji niži se veru uz leđa viših, ali i dalje niko od njih ne može da preskoči zid.
Neki, doduše, to i ne žele, već samo prave gužvu ispred zida.

Naš cilj je bio da se nakon izbora restartuje prostor ispred zida – da se svi ti pojedinačni gurači i pentrači poravnaju po visini. Da onda takvi – jednaki, goloruki, bez hoklica i drugih pomagala – odluče:

1. Ili će nastaviti da se laktaju, guraju i eventalno „odabranima“ daju „lopovske“ da preskoče zid. Možda preskoče, ali zid ostaje.
2. Iii će svi zajedno, na snagu, na gurku srušiti zid, da ga iščupaju iz temelja, počiste i bace na otpad. Da se raščisti prostor za neke nove, zdrave temelje.

Mi hoćemo da srušimo zid. Jer zid je zapravo – sistem.
To je jedini način da se sruše i režim i sistem koji Srbiju jede decenijama.

Naši motivi nisu se dopali pojedinim ustoličenim liderima i liderčićima. Zato su usledili napadi, pretnje „preko prijatelja“, pokušaji diskreditovanja, etiketiranja nas koji smo godinu i po dana dobijali i batine i krivične i prekršajne prijave od Vučića – kao Vučićevih.

To nas je uverilo i u to da neki opozicionari baš i nisu opozicioni. Odnosno, da su opozicija Vučiću samo po fotelji, ali ne i po manirima i metodama političke borbe.
Takvi neće menjati sistem, oni bi ga samo preuzeli od Vučića.
To nas nije obeshrabrilo. Ostali smo dosledni motivima, ali i ciljevima koje smo zarad istih postavili u temelj predizborne kampanje.

Ciljevi – šta smo ostvarili, a gde smo podbacili

1. Uneti bojkot u Skupštinu.
   
   Kada smo krajem januara rekli da je cilj našeg izlaska na izbore „unošenje bojkota u Skupštinu“, mnogi su opravdano bili zbunjeni.
   
   Neki drugi, pak, pokušali su potom da plagiraju tu ideju, ali (očekivano) apsolutno nepotpuno.
   
   Ovom prilikom izvinjavamo se narodu što smo bili nedorečeni kada smo govorili o „bojkotu u Skupštini“. Morali smo tako, jer kad ispred sebe imate režim koji je doktorirao samo na manipulacijama i prevarama, onda mu unapred ne otkrivate karte kojima mislite da mu nanesete udarac.
   
   Plan je bio sledeći: da na izborima, za koje smo znali da će biti pokradeni, ipak pređemo cenzus. Bez obzira na to da li bismo osvojili 3%, 10% ili 15%, – mi ne bismo prihvatili mandate.
   
   Niko sa liste #1od5miliona.
   
   I to bi bilo prvi put u istoriji, ne samo Srbije, već i šire – osvojiti, a ne prihvatiti mandate.
   
   Mogli bismo da kažemo: „Da, učestvovali smo, iz prve ruke smo videli da ovo nisu izbori već čist Vučićev lopovluk, odustajemo od mandata, pokušaćemo da sprečimo konstitusianje takve Skupštine.“
   
   I onda ne bi mogle neke „neverne Tome“ ili međunarodni dušebrižnici da odmahuju glavom i govore „pa šta vi hoćete, vi ste bojkotovali, niste se izmerili, u ime kog broja građana govorite“.
   
   Osvojiti i odmah odustati od mandata – to bi bio znak svima da je nešto ozbiljno trulo u Vučićevoj Srbiji.
   
   To bi, takođe, bio pravi bojkot sistema, ne polovični. I to bi bio pravi bojkot Vučićeve Skupštine, koji smo doduše mogli da imamo i u decembru 2018. godine, da se tadašnji opozicioni poslanici nisu odlučili na polovičan bojkot – da bojkotuju skupštinsku salu, ali ne i mandate.
   
   Da pojasnimo: bojkot izbora obrazlagao se time da se uzimanjem poslaničkih mandata daje legitimitet lažnim izborima i lažnoj Skupštini. Dakle, te 2018. godine tražili smo bojkot Skupštine, koji bi povlačio i vraćanje mandata, čime bi se Vučićevoj Skupštini oduzeo legitimitet.
   
   Naš predlog prihvaćen je delimično, odnosno poslanici nisu bojkotovali mandate, samo skupštinsku salu. Pojedini, možda, i zbog povlastica i plate koje mandat donosi.
   
   To znači unošenje bojkota u Skupštinu.
   
   Rezultat: U ovome, nažalost, nismo uspeli.

2. Ubediti glasače SNS da bojkotuju Vučića.
   
   Polazili smo od toga da nije dovoljno da opozicioni birači bojkotuju Vučića, već i dosadašnji glasači SNS. Kampanju smo koristili da se obraćamo svima, a bojkot od strane SNS glasača bi u pravom smislu značio – „Igraj se sam, Vučiću“.
   
   Rezultat: Nismo uspeli, odnosno ubedili smo deo glasača SNS da bojkotuju, ali daleko od dovoljnog da bi se režimu naneo jači udarac.
   
   Na primer, u pojedinim beogradskim opštinama Vučićeva lista osvojila je manje glasova nego na poslednjim izborima 2018. godine.
   
   Tako je u opštini Savski venac dobio 13% manje glasova nego 2018. Na Rakovici i Čukarici 8% manje, a na Voždovcu ga je bojkotovalo 5% onih koji su za njega glasali pre dve godine.

3. Iskoristiti dostupnost televizija sa nacionalnom frekvencijom tokom kampanje, kako bi se konačno na tim TV stanicama emitovala istina.
   
   Rezultat: Uspeli smo delimično.
   Tokom dve nedelje trajanja kampanje, 274 minuta gostovanja na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, tradicionalno zatvorenim za istinu, iskoristili smo za:
   
   Prvi put na RTS-u se moglo čuti jasno i glasno: Siniša Mali je lopov.
   
   Prvi put na TV Pink govorilo se o imanjima i platama Dušana Bajatovića, funkcionera SPS i direktora Srbijagasa, i o tome kako se račun Srbijagasa prazni dok se Bajatovićevi džepovi pune.
   
   Prvi put se na TV B92 govorilo o doktorima koji se protiv korone bore odeveni u kese, dok Vučić naokolo, tokom svoje kampanje deljenja respiratora po bolnicama, laže kako je Srbija nikad opremljenija.
   
   Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom – RTS, Pink, Prva, B92 i Happy – čulo se i za Jovanjicu, i za lopova Nebojšu Stefanovića, za to kako je njegov otac pokrao Krušik… za monstruozni TV spot kojim je stavljena meta na čelo potom ubijenog Olivera Ivanovića… i za broje druge afere koje se kriju od naroda.
   
   Kažemo da smo uspeli delimično, zato što takvo, na momente otimanje megafona iz ruke Aleksandra Vučića, nije dovoljno da se istina raširi po Srbiji. Neophodan je kontinuitet.
   
4. Identifikovati mehanizme Vučićevog lopovluka.
   
   Cilj je bio iz prve ruke utvrditi kako Vučić krade tokom izbornog procesa i tokom samog izbornog dana, kako bismo spremni dočekali naredne izbore. Već osam godina on krade, svi to znaju i govore kako krade, i on opet pokrade. Kako? Šta rade oni koji znaju da Vučić krade? Nespremni sačekaju svaku novu krađu? Takvu praksu hoćemo da prekinemo.
   
   Rezultat: Uspeli smo.
   Pokrenuli smo aplikaciju Za fer i slobodne izbore (FISI). Putem te aplikacije, svaki građanin može da bude kontrolor izbornog procesa, prijavi izbornu nepravilnost, kao i da ostvari uvid u to gde se i kako kralo.
   
   Kada danas odete na www.ferislobodniizbori.rs, pronaći ćete interaktivnu mapu Srbije i videti markirana mesta gde se desila neka izborna nepravilnost – kako tokom izbornog dana, tako i tokom celog izbornog procesa.
   
   Ideja je da sve nepravilnosti budu na jednom mestu. Kada su sve nepravilnosti na jednom mestu, onda možete da shvatite razmere Vučićevog lopovluka, ali i mehanizme kojima se služi. Zato sada znamo šta nam je potrebno za sledeće izbore.
   
   Pored ostalog i između 42.000 i 50.000 kontrolora – da kontrolišu ne samo biračka mesta, već i oko biračkih mesta gde se kupuju glasovi, ljudi ucenjuju i love spiskovima.

5. Podstaći opozicione političke organizacije da odustanu od krutog liderskog koncepta i da plasiraju nove, preko potrebne ljude u političku arenu.
   
   Rezultat: Uspeli smo.
   Nakon što je „1 od 5 miliona“ zakoračio u političku arenu, opozicione organizacije koje se godinama unazad drže samo svojih lidera, konačno su počele da se „otvaraju“, da profilišu i neke druge, nove ljude, a ne samo lidere stranaka.
   
   Više puta smo tim liderima javno poručivali – napravite korak unazad, dajte prostora ljudima u vašim organizacijama, kvalitetnim i časnim, oni će možda uspeti u onome što vi mašite godinama.

6. Motivisati mlade na aktivizam.
   
   Rezultat: Uspeli smo.
   Politička borba „1 od 5 miliona“, kako više od godinu dana organizovanja protesta, tako i dokazivanje da „tamo neki studenti“ mogu da odu u TV studio i saspu istinu u lice gangsterima na vlasti, podstakla je mlade na borbu.
   
   Uverila ih je da njihov glas može da se čuje, da izlazak na ulicu može da donese rezultate. Posledično, početkom jula imali smo ekspresno organizovanje studenata u masovni protest, brojne mikro proteste studenata na fakultetima, kao i učešće velikog broja mladih u julskim demonstracijama.
   
   Istih onih mladih koje godinama unazad etiketiraju kao nezainteresovane i apatične.

7. Vladajući metod opozicione borbe „od tvita do tvita“ zameniti principom „od tarabe do tarabe“.
   
   Cilj je bio kampanju voditi na terenu – od grada do grada, od sela do sela. Doći do što više ljudi, do najzabačenijih mesta u Srbiji, do onih do kojih dopire samo signal lažljivog RTS-a. Istina mora da putuje, jer ako joj mesto stanovanja pripišete u Beogradu, promene se neće desiti.
   
   Rezultat: Uspeli smo delimično.
   
   Razgovor čoveka sa čovekom, rezultirao je time da istina doputuje i do sela Gornja Mutnica, gde je na jednom biračkom mestu prema zvaničnim podacima skoro 4% birača dalo glas za „1 od 5 miliona“. Na biračkom mestu u Vladimircima skoro 3%, u Lebanu 2,27%. I to “zvanično”, odnosno ono što je ostalo nakon Vučićeve krađe.
   
   Šta hoćemo da kažemo? To da smo vrlo ograničene resurse, tokom dvonedeljne kampanje, usmerili na ljude van velikih gradskih jezgara, na one do kojih istina sporo putuje. Rezultat je delimičan, jer je potrebno to raditi u kontinuitetu. Mi smo pokazali da je moguće stići do svakog građanina.
   
   Odnosno, da možemo.

8. Formiranje nove političke opcije.
   
   Aktuelne opcije nisu dovoljne. Da jesu, ne bismo ulazili u devetu godinu gangsterskog režima. Ne bi korumpirani sistem opstajao već 30 godina, a režimi ga jedni od drugih nasleđivali. Zato je potrebna nova opcija – beskompromisno opredeljena za promenu sistema, a ne samo režima.
   
   Rezultat: I dalje u toku, sa tendencijom uspeha.
   Umesto presvlačenja starih igrača, „nije šija nego vrat“ blokova i „kako da od babe napravite devojku“ politika, Pokret „1 od 5 miliona“ radi na udruživanju organizacija, lokalnih grupa, pojedinaca, ljudi koji neće praviti kompromise dok ne postignu cilj – promenu sistema.
   
   Da smo na dobrom putu, pokazuje i to što su nam se ljudi javljali i tokom kampanje i nakon izbora, javljaju se i danas sa željom da se uključe u borbu „1 od 5 miliona“.

Pouke i – šta dalje?

Šta smo naučili?

Mi znamo da je SNS ustrojen kao gangsterska organizacija. Osetili smo to na svojoj koži nebrojeno puta i nema više šta o tome novo da se nauči.

Cilj je naučiti manjkavosti nas ostalih i zbog čega već osam godina na uspevamo da se izborimo sa takvim režimom.
Naučili smo da je nasuprot SNS kartela, koji uprkos svojim unutrašnjim podelama i dalje drži čvrstu mrežu nad Srbijom, opoziciona scena rascepkana.

Mogu lideri i trista puta da se rukuju pred kamerama, ali iza kulisa i dalje pojedini jure sopstvena pozicioniranja, podmeću drugima, vajaju spinove po SNS receptu.

Umesto da se udruživanjem snaže, rivalstvom slabe opoziciju, a njihove organizacije ispaštaju. Ljudi u strankama i pokretima, oni istinski opredeljeni za promenu i režima i sistema, postaju taoci pojedinačnih sujeta. Gube fokus i posustaju. To ne sme da se dešava.

Naučili smo i da pojedini opozicionari fokus svoje borbe svode na smenu Vučića. To nije dovoljno. Smena Vučića je tek prvi i neophodni uslov da bi se krenulo ka krajnjem cilju borbe, a to je promena korumpiranog sistema. Ako se samo promene oni koji sede u foteljama, a sistem ostane isti, onda smo džabe krečili.

Naučili smo i da manjka solidarnosti, kako među samim opozicionarima, tako i solidarnost opozicije sa građanima. Ljudi su i dalje nepoverljivi prema političarima, delom zbog pristupa samih opozicionara, ali većim delom zbog namenski konstruisanog spina „svi su isti“.

Opozicionari moraju da izađu iz svoje zone komfora i zasuku rukave da bi takav mit razbili. Političari (čast izuzecima) moraju da se vrate u narod, a ne da komanduju sa TV ekrana.

U svemu navedenom leži i odgovor na pitanje šta dalje.
Pokret „1 od 5 miliona“ nastaviće da radi ono što je započeo još pre skoro dve godine – povezivanje organizacija sa građanima, povezivanje ljudi u organizacijama.

Podvlačimo: nije dovoljno da se udruže lideri stranaka pred kamerama, potrebno je da se udruže njihove organizacije.
Šta to znači? Za sada, većinom, lideri se rukuju na konferenciji za novinare, povuku se u svoje odaje, a strukture stranaka ostanu van svega.

Posledično, na lokalu ljudi iz različitih partija ne rade jedni sa drugima. Nema udruženog rada od najmanje varošice do prestonice. Na svakom nivou, sve opozicione strukture moraju da se uključe u udruženo delovanje, da se međusobno koordiniraju, bodre i da aktivno deluju protiv režima, a ne da budu svedeni na svoja stranačka zaduženja i da izigravaju svitu svojim liderima od jedne do druge konferencijske sale.

To znači i da lideri naprave mali korak unazad i da daju prostor ljudima u svojim organizacijama, kojih ima časnih i vrednih. Svi moraju aktivno da deluju protiv ovakvog i režima i sistema. Zato naš cilj jeste udruživanje organizacija, a ne samo lidera.

Ponavljamo: da bismo osujetili Vučića da pokrade i neke naredne izbore, potrebno nam je između 42.000 i 50.000 kontrolora.

Nijedna organizacija to ne može sama, moramo zajedno. To je i naša obaveza prema građanima koji često stavljaju glavu u torbu da bi izašli na birališta – moramo zaštititi njihove glasove.

Pokret „1 od 5 miliona“ bori se i boriće se i nakon smene Aleksandra Vučića – da ne dozvoli bilo kom novom vlastodršcu da sistem prilagođava sebi i svojim interesima. Sistem mora da se resetuje.

Kao što smo rekli: cilj je promena sistema koji Srbiju izjeda već decenijama, a prvi uslov za to je promena aktuelne vlasti.

Svi oni koji shvataju vrednost tog cilja, moraju biti uključeni u borbu i međusobno povezani – organizacije, njihove strukture, građani, ljudi.

Neće nam ništa pasti sa neba, moramo sami.

Jer Srbija je pod okupacijom.
Treba nam opšta mobilizacija.