Priča o rudnicima u Majdanpeku i Boru više nema i ne sme imati samo lokalni status, već je problem sa kojim se ti gradovi suočavaju pretnja svim građanima Srbije.
(Ne)Rešavanje tih problema i zatvaranje očiju na iste može postati presedan koji će kasnije služiti kao opravdanje.
Zagađenja sa kojim se suočavaju građani ova dva grada već više desetina godina jeste nepodnošljivo i opasno po zdravlje, a prodajom ovog rudnog bogatstva kineskoj kompaniji ZinJin ovaj problem se povećao do svake krajnosti.
Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo dozvolili su ZinJinu da poveća flotaciju u ovim rudnicima bez procene opasnosti po životnu sredinu.
Šta ovo zapravo znači?
To znači da će kineska kompanija moći da eksploatiše rude “do mile volje”, bez da razmišlja o tome koliko šteti zdravlju stanovnika ova dva grada.
Na ovo su reagovali i RERI i Društvo mladih istraživača iz Bora koji su čak i podneli žalbu Vladi.
Naravno, obzirom da režimu jeste na pameti samo novac, a institucije ne postoje, očekivano je da niko neće postupiti po ovoj žalbi.
Građani Bora i Majdanpeka ostali su u milosti kineske kompanije, a njihovo zdravlje u milosti nekog svevišnjeg stvorenja, koje bi trebalo, nekako magično, da ih zaštiti od zagađenja.
Svakako mi magija deluje realnije čak i od samih zdravstvenih institucija u ova dva grada, s obzirom da se u medicinu Majdanpeka i Bora poslednji put ulagalo pre 40 godina.
U ovim bolnicama je realnije dobiti sepsu nego potreban uput, isto kao što je u rudnicima realnije dobiti tumor ili zapaljenje pluća nego platu.
Kao nekome ko je rođen u Boru, a odrastao u Majdanpeku teško mi je da prihvatim činjenicu da je naša država tako lako prodala ova dva rudnika.
Rudnici u Boru i Majdanpeku jesu simboli uspeha i potencijala koji su ove gradove sredinom 70-ih stavili na vrh liste najprosperitivnijih gradova.
Rudom koja se eksploatisala iz dva rudnika izgrađeni su i ti gradovi, ali i pola Srbije.
Danas se o ova dva grada zna jako malo, i ako se nešto čuje uglavnom je u pitanju crna hronika medija.
Rudnik je trebalo da ostane nama u amanetu, a oni su ga prodali, time ga učinivši simbolom gladnih i duboko unesrećenih ljudi, onih koji su izgubili svaku želju za životom i odavno prestali da maštaju o budućnosti u ova dva mesta.
Jako me je pogodila jedna rečenica prijateljice koja je, prilikom posete Boru, pitala: Zašto se ovde niko ne smeje?
To pitanje u samo 5 reči opisuje celu sliku i tragičnu sudbilu ove sredine.
Majdanpečani i Borani su postali robovi sistema koji crpi rude iz njihovih gradova, a njih ostavlja zdravstveno i psihički osakaćene, a sve to uz amin predsednika Republike i njegovih lokalnih pultrona.
I nije mi jasno, zaista nije, kako se i kada to desilo.
Ali mi jeste jasno da ne smemo dozvoliti da se nastavi.
Ja od ova dva grada neću odustati, a neće ni mnogi hrabri ljudi koji su se okupili oko ideje promene sistema motivisani svime što je 1 od 5 miliona uradio protekle skoro dve godine.
Nećemo stati i vratićemo žiteljima ova dva grada osemehe na lica.
Autor: Martin Bežinarević
Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.
