Sjedinjene Američke Države su se vratile pedeset godina unazad poništavanjem presude koja je temelj za federalno pravo na abortus. Ovime su se otvorila vrata da se u svim „crvenim“ državama zabrani pravo na abortus, što je već počelo da se praktikuje.
Za razliku od nekada najprogresivnije države sveta, u Srbiji je sloboda odlučivanja o rađanju garantovana članom 63 Ustava Republike Srbije. Iako je žensko pravo na izbor u Srbiji za sada zagarantovano, ne možemo ostati nemi na opasne tendecije u svetu.
U Poljskoj je, pored masovnih protesta, u januaru donesen zakon o potpunoj zabrani abortusa, što je dovelo do ugrožavanja zdravlja žena i do smrti žena kojima lekari nisu hteli da izvrše abortus dok nije postalo kasno za to.
U Hrvatskoj, koja nam je još bliže, pre samo par nedelja lekari su odbili da izvrše abortus ženi, iako je ustanovljeno da fetus ima tumor na mozgu koji brzo napreduje. Iako Hrvatska ima zakon o prekidu trudnoće, sve više lekara tamo odbija da izvrši abortus pozivajući se na prigovor savesti.
Ključno pitanje glasi: Šta je prioritet?
Ako je prioritet zdravlje trudnica, sloboda izbora i pravo na privatnost, kao i pravo pojedinca da odlučuje o svom životu i telu ispred „nacionalnih interesa“, onda je prilično jasno: Jedini način da se omogući bezbedan i svima dostupan prekid neželjene ili nebezbedne trudnoće po život žene jeste zagarantovano pravo na izbor, odnosno odlučivanje o rađanju.
Mnogi zagovornici zabrane abortusa smatraju da se nebezbedni abortusi u slučaju zabrane mogu iskoreniti dodatnom kontrolom, pa je tako u Brazilu zatvorska kazna za trudnicu koja abortira 3 godine, a u Alabami je kazna za izvršenje abortusa do 99 godina, a za pokušaj abortusa od 1 do 10 godina zatvora.
Da bi sprečili nelegalne abortuse, u Poljskoj je uveden registar trudnoće.
Svim ovim mehanizmima se, pod opravdanjem da se štiti život na samom začetku, oduzimaju mnoga druga osnovna ljudska prava.
Ovo nije prvi put u skorijoj istoriji da se zabrani pravo na abortus.
Najgori primer je bio u Rumuniji za vreme tiranije Čaušeskua. Ne samo da je u okviru njegove politike za “podsticanje nataliteta” zabranjen i strogo kažnjavan abortus, već je donesen Dekret 770, kojim su sve žene primorane da se mesečno javljaju ginekolozima, a sve zabeležene trudnoće praćene su do samog porođaja. U isto vreme, sa polica su nestale sve vrste kontracepcija. Sve ovo nadgledala je tajna policija.
Rezultat Čaušeskuove “politike nataliteta” su bila prepuna sirotišta dece koju roditelji, usled siromaštva, nisu mogli da zadrže, a u kojima su deca umirala u užasnim uslovima.
Pravo na prekid trudnoće je osnovno pravo svake žene i ne smemo da dozvolimo da bude ugroženo. Svi oni koji zabranjuju ženama to pravo smatraju da time što su na vlasti ne samo da imaju pravo da donose odluke u ime onih ljudi koje predstavljaju, već i da imaju pravo na tela i duše građana država koje vode. Sve takve vlasti su, kroz istoriju, prolazile na isti način.
Mi nikako ne možemo uticati na zakone koji se donose u drugim suverenim državama, ali je bitno da se zna na kojoj smo strani, a to će uvek biti strana koja se zalaže za pravo na telesnu autonomiju, da ne može niko ženi ili muškarcu odlučivati o njihovom telu umesto njih. U suprotnom bi bilo potpuno legitimno, uz zabranu abortusa, uvesti i obaveznu vazektomiju ili, jednog dana, doneti zakon o prisilnom rađanju, pod okriljem nekakve politike nataliteta.
Zato granicu podvlačimo danas i stajemo uz sve žene koje brane svoje pravo da odlučuju o svom telu.
Autor teksta: Moma Kovačević, kopredsednik Pokreta 1 od 5 miliona
Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.
