Danas je dan kada će svako od nas ko je bio rođen pre 1999. godine, odvojiti par minuta i prisetiti se šta je radio te odvratne noći kada je pakao počeo.
Pakao koji su svetski moćnici nazvali “Pemeniti nakovanj”.
Ja znam gde se nalazio jedan sedmogodišnji dečak kada je oko 19:50 sati pala prva bomba na Prokuplje i jedna od prvih na SR Jugoslaviju. On je radio domaći zadatak iz matematike, okružen svojim starijim bratom, majkom i bakom u svom stanu, nekih 2,5 km od mesta gde je pala prva bomba. Nije znao gde mu je otac, jer je on bio vojno lice.
Taj dečak sam bio ja. Moj brat i ja smo imali sreću da nam se otac vratio živ te večeri, ali deca Bobana Nedeljkovića tu sreću nisu imala.
Ko je bio Boban Nedeljković? Boban je bio vojnik koji se u tom trenutku nalazio na svom radnom zadatku u krugu kasarne “Ratko Pavlović Ćićko”. Stradao je tako što ga je blast bombe bacio u šiblje, gde su ga pronašli tek nekoliko dana kasnije. On je ujedno bio i prva žrtva te svirepe akcije nazvane “Plemeniti nakovanj”.
Ja samo znam da su zvuk i potres koji se desio u trenutku eksplozije bombe bili sve samo ne plemeniti i znam da to nikada neću zaboraviti. Meta je bila kasarna u Prokuplju, ali su je promašili.
Svega par minuta kasnije, to isto su doživeli moji vršnjaci u Kuršumliji. Agresor je ovoga puta bio “precizniji”, jer su bombe pogodile vojni objekat i na večni počinak poslale 11 naših vojnika.
Poginuli su:
- Milivoje Ilić, rezervni kapetan prve klase
- Žarko Radovanović, rezervni kapetan
- Vladimir Nedeljković, rezervni kapetan prve klase
- Radoslav Balović, rezervni kapetan
- Miodrag Gladišev, stariji vodnik prve klase
- Ivica Đelić, vojnik u rezervi
- Slaviša Milenković, vojnik u rezervi,
- Branimir Perić, rezervni vojnik
- Dragan Radović, desetar
- Vlastimir Stanojević, potpukovnik
- Zoran Petrović, potpukovnik
Ja o njima ne želim da pišem kao o vojnicima koji su stradali na zadatku, jer su oni za mene, pre svega, bili nečiji sinovi, muževi, očevi, braća i prijatelji.
Razmišljam šta bi danas radili Dragana Dimić, Jevrosima I Božidar Janković iz Starog Grackog?
Pretpostavljam da bi Dragana danas bila na početku karijere u nekoj uspešnoj privatnoj firmi u Beogradu, dok bi Jevrosima i Božidar verovatno pili kafu sa svojim unucima i unukama u svom dvorištu u Grackom.
Na to pitanje nikada nećemo saznati odgovor, jer se desio 11. maj 1999. kada je NATO sasuo kasetne bombe na to srpsko selo na Kosovu i Metohiji.
Ah, da… Dragana je u tom momentu bila velika devojčica, koja je imala samo 3 godine.
Staro Gracko nije jedino selo koje je te godine zavijeno u crno. Stanovnici crnogorskog sela Murino su zauvek zapamtili 30. april 1999. godine. “Plemeniti nakovanj” ih je tada iznenadio i ispalio između 10 i 17 projektila i usmrtio šestoro ljudi, od kojih je bilo čak troje dece. Miroslav (13 godina), Julija (9 godina) I Olivera (12 godina).
ŠTA SU IM DECA SKRIVILA???
22 godine je prošlo od bombardovanja, a mi još uvek ne znamo koliko ljudi nas je napustilo zbog bombi “Plemenitog nakovnja”. Ti ljudi su, ni krivi ni dužni, dali ono što im najsvetije za svoju državu. Dali su svoje živote! Država im se nije ni “izvinila” na adekvatan način. 22 godine čekamo zvaničan podatak o broju poginulih u toku tih 78 dana pakla.
22 godine je prošlo, a mi još uvek nemamo u planu ni memorijalni park posvećen žrtvama bombardovanja. Bitno je da je država prodala ruševine saveznog MUP-a, tako da se tamo danas nalazi velelepni stambeno – poslovni kompleks, bez ikakvog obeležja kao podsećanje na to šta se tamo dogodilo 3. aprila 1999. godine. Kao da je neko želeo da Beograđani zaborave taj stravičan događaj, ali to je nemoguće!
Hajde malo da pogledamo kako se drugi narodi odnose prema svojim žrtvama. Mogli bismo da se ugledamo i na te Amerikance koje smo 1999. godine doživljavali kao neprijatelje. Pogledajte šta su oni uradili za svoje žrtve stradale u terorističkom napadu 11.9.2001. Za nepunih 5 godina su napravili fontane, u temeljima nekadašnjih kula bliznakinja. Na ivicama fontana su uklesana imena svih 2977 osoba koje su tada stradale. Pored tih fontana, izgradili su i muzej posvećen tom stravičnom događaju, dok su na čitavom kompleksu zasadili preko 400 stabala drveća.
Oni svoje žrtve cene i poštuju, a mi se nismo udostojili ni da prebrojimo svoje žrtve.
Naša je obaveza da ih se sećamo i da im odamo počast. To je naša obaveza i prema njima i prema svim budućim generacijama. Jer oni su nam opomena da mržnja i konflikti, ko god ih generisao, nikada ništa dobro ne mogu doneti. Mogu samo da odnesu – ljudske živote.
Veljko Delibašić, #1od5miliona
Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.
