O čemu maštate? Koji su vaši ideali? Koje su vaše borbe? Šta vas motiviše? Šta vas pokreće da gurate napred i kada vidite da tu baš i nema mnogo perspektive? Koliko ste puta do sada pomislili „šta ja radim“ ili „zašto ja uopšte studiram“ ili „zašto samo ne bih otišao/la preko“?

Četvrta sam godina socijalne politike i socijalnog rada na Fakultetu političkih nauka. Evo, i danas posle četiri godine, i dalje povremeno vrtim ista ova pitanja u svojoj glavi. I naročito baš danas kada se obeležava Svetski dan socijalnog rada. Šta i zbog čega studiram? Zašto provodim sate učeći, čitajući stručnu literaturu, prateći i istraživajući o društvenim problemima, devijacijama, siromaštvu, nezaposlenosti?

Posao socijalnog radnika jedan je od najodgovornijih poslova, gotovo u rangu sa profesijom medicinskih radnika. Nije dovoljno da volite ljude, da verujete da svako ima potencijal da se razvija i napreduje i da imate bezuslovnu želju za pomaganjem drugima, već je neophodno da steknete odgovarajuća znanja što praktična, što teorijska, kako biste mogli da obavljate ovaj posao. Mi tokom studija obradimo teme rada, zapošljavanja, socijalnih i boračkih pitanja sa svih strana, uzduž i popreko. Jer, da biste se neko bavio ovim pitanjima neophodna su znanja i veštine koje može da stekne samo vrednim i dugogodišnjim radom i učenjem.

Nakon četiri i više godina grejanja stolica, neprospavanih noći i svih tih sati provedenih u institucijama i organizacijama socijalne zaštite kako bismo stekli ta znanja i veštine, mi, studenti socijalne politike i socijalnog rada završimo radeći za prosečnu platu od 50.000 dinara mesečno i svakodnevni stres na poslu, jer ne samo da radimo sa korisnicima koji su u teškim životnim situacijama, već moramo da vodimo računa (posebno ako smo u državnoj službi) da slučajno negde ne kažemo nešto protiv gospode u foteljama i tako ostanemo bez ikakvog posla. Radimo u krajnje nebezbednim uslovima, gde nema tastera za hitne situacije i gde se obezbeđenje sastoji od jednog sredovečnog čoveka, dok na splavovima i klubovima bogataške “gazde” čuvaju gorile od dva metra. Ali to to nije sve. Naša radna mesta vrlo često zauzimaju sociolozi, psiholozi, psihijatri, defektolozi… Da, socijalni rad je multidisciplinarna profesija i socijalni radnik sarađuje sa predstavnicima svih navedenih profesija, ali socijalni rad se ne može poistovetiti ni sa jednom od njih.

Iako je nemali problem i greška u sistemu partijskog i nepotističkog zapošljavanja to što naša radna mesta zauzimaju pripadnici srodnih profesija, to i nije toliko velika stvar ako je uporedimo sa tim da naše ministarstvo, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, već tri sastava Vlade zaredom nije imalo stručnog čelnika, jelte ministra. Kako onda da očekujemo od tih ministara da reše navedene probleme sa kojima se socijalni radnici svakodnevno susreću, a kamoli neke veće društvene probleme?

I sada da se vratimo na pitanja s početka ovog teksta – zašto uopšte studiram?
Kada vrlo lako jedan Aleksandar Vulin koji je, čak i ako zanemarimo sve afere koje se za njega vezuju, po struci navodno diplomirani pravnik, može da bude ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Kada jedan Zoran Đorđević, čak iako zanemarimo to da je bio vozač guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković, po struci navodno master ekonomista, može da bude ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Kada jedna doktorka Darija Kisić Tepačević, epidemiološkinja, na stranu to što je “lice” Kriznog štaba koji još od početka pandemije COVID19 neprestano gubi poverenje građana sluđujući ih kontradiktornim izjavama i podređujući javno zdravlje političkim odlukama i interesima režima, može da bude ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Ova tri sastava vlade i ova tri ministra me navode da glasno pitam – KO JE OVDE LUD?

Pored toliko diplomiranih socijalnih radnika, pored toliko profesora i doktora socijalne politike i socijalnog rada, od kojih mnogi predaju na mom fakultetu i iz ličnog iskustva mogu da kažem da su ljudi od ličnog i profesionalnog integriteta, ovo ministarstvo već tri sastava Vlade zaredom na čelu nema nikoga ko ima barem malo dodira sa socijalnom politikom, radom, zapošljavanjem, a kamoli boračkim pitanjima.

Boračkim pitanjima ne može da se bavi neko ko se na ličnom planu bori tako što pognuvši glavu i savivši kičmu potpiše pristupnicu vladajućoj partiji ne bi li se domogao položaja, fotelje i džaka dukata. Boračkim pitanjima ne može da se bavi neko ko se na individualnom planu bori gazeći po svim principima borbe za pravedno i solidarno društvo.

Socijalnim pitanjima ne može da se bavi neko ko nikada nije imao dodira sa socijalnim slučajevima, ko nikada nije kročio u Centar za socijalni rad na odeljenje za materijalna davanja i ko nije iz prve ruke video kako ljudi u Srbiji žive. Ovim pitanjima ne može da se bavi neko ko od sopstvenih apetita, visokog kancelarijskog stola i krova svog najnovijeg džipa ne vidi koliko beskućnika luta ulicama gradova Srbije moleći za milostinju.

Radom i zapošljavanjem ne može da se bavi neko ko je nepravedno i bez ikakvih veština, sposobnosti i znanja zauzeo mesto ministra nekome ko je stručan u oblasti kojom se to ministarstvo bavi.
Kako da govorimo o dostizanju toliko izvikanih evropskih vrednosti i standarda, kada nam ključna mesta u izvršnoj vlasti zauzimaju ljudi koji ne samo da su nestručni, već nemaju nikakva znanja o oblastima kojima se bave, a položaje dostižu članskim kartama nekakvih stranaka?

U čitavom ovom apsurdu koji živimo, ne mogu da se ne pitam zašto studiram. Odgovor je valjda u onom pretposlednjem – boračkom. Svi mi kao pojedinci, profesori, doktori, stručnjaci, studenti i budući socijalni radnici moramo da se borimo i da ne dopustimo da sliku o našim profesijama oslikavaju čelnici i ministri koji se bestidno hvataju položaja čiju suštinu i značenje ne razumeju, već ih vide kao lak put do bogatstva.

S toga ponosno kažem da znam zašto studiram, šta me motiviše i da je moja borba tek počela, a Darija Kisić i svi njeni prethodnici nisu i nikada neće biti moji ministri.

Autorka: Sofija Nedeljković

#1od5miliona