Nekoliko izbornih platformi, nekoliko opozicionih grupacija i jedna ideja – fer i slobodni izbori. Ideja koja je očigledno nedostižna poslednjih 30 godina, a koja čak i danas malo obećava da će da postane i cilj. Umesto da ideju pretvorimo u cilj, mi čekamo – čekamo evroparlamentarce, čekamo idealnog predsedničkog kandidata, čekamo minute na RTS, čekamo mesiju… čekamo, bojim se, Godoa.
Iako pregovori sa vlašću oko izbornih uslova još nisu ni počeli, opozicioni tabor duboko je podeljen. Podeljen je između toga da li sa diktatorom treba da se pregovara bez posrednika, ili medijator treba da bude Evropski parlament. Bitka se vodi i oko broja i imena pregovarača, oko “ekskluzivnog prava” ko može da govori u ime opozicije, ko je “za Evropu” prihvatljiviji… čak se licitira i sa imenima predsedničkih kandidata, crta se foto robot idealnog, svađa se oko toga “čiji je bolji”.
A evroparlamentaraca još uvek nema, niti postoje nagoveštaji da će pregovori uskoro početi. Od pregovora svega par meseci pred izbore vajde nema. Pretvorili bi se u “sastanke” kakve smo već gledali na Fakultetu političkih nauka pre godinu i po dana – bez ikakvih rezultata. Zašto se onda pregovori pod pokroviteljstvom EP i dalje predstavljaju kao “spasonosno rešenje” i možemo li od evroparlamentaraca uopšte i očekivati da se izbore za ono što je zapravo naš zadatak? I šta je zapravo to što mi možemo i moramo da uradimo, a ne da samo povučemo Evropu za rukav, zavalimo se s prekrštenim rukama i čekamo da nam oni nekim čudom reše probleme koji se nagomilavaju već 30 godina?
Ne žive Vladimir Bilčik i Tanja Fajon u Srbiji, već mi.
Neće Vladimir Bilčik i Tanja Fajon u izbornom danu sedeti na biračkom mestu broj 12 u Leskovcu, već to moramo mi.
Neće komšiju, prijatelja, sugrađanina Vladimira Bilčika i Tanje Fajon presretati sa spiskom ispred biračkog mesta, već našeg komšiju, prijatelja, sugrađanina. Mi ih moramo zaštititi.
Zato je kontrola izbora pitanje važnije od svih pitanja. Džaba izborni uslovi, džaba evroparlamentarci, džaba foto roboti predsedničkog kandidata, džaba minuti na RTS-u, džaba liderima opozicije njihova “liderstva”, džaba im fejvovi na tviteru, džaba sve ako u izbornom danu ostavimo građane na vetrometini, ako ih prepustimo na milost i nemilost crnim džipovima i raznim “nevoljama”, ako nismo u stanju da odbranimo njihove glasove – a tražimo da nam ih povere. Ukoliko se svi zajedno ne opasuljimo i shvatimo da sat otkucava, ponovo će nas pojesti vreme i izborni dan dočekaćemo kao kokoške bez glave. A kad izbori prođu, ponovo će neki prekrstiti ruke i vikati “Vučić pokrao izbore”. Zbog takve prakse i nespremnosti da se sama uhvati u koštac sa lopovima, opozicija je i gubila poverenje građana prethodnu deceniju.
Pokret “1 od 5 miliona” radi na akcionom planu za kontrolu izbornog procesa. Ali da bi on mogao da uspe, neophodno je da se cela opozicija u njegovu realizaciju uključi. Da makar jednom pokaže jedinstvo – ne zbog poena za svoj račun, već isključivo zbog građana koji to od nje očekuju. Ne možete Mirku iz Klokočevca, koga lokalni SNS funkcioner nadgleda kad god krene u dućan, reći “daj mi svoj glas”, a ne garantovati mu da ćete taj glas braniti i rukama i nogama od lopova. Ne ide. I neće ga zaštititi ni Bilčik ni Fajon niti bilo koji drugi evroparlamentarac, već moramo mi.
Pustite čekanje pregovora, kad god došli – neka ih. Ali dajte da uradimo nešto što možemo i sami – ujedinimo se oko konkretnog akcionog plana za kontrolu izbora. Pomozimo najpre sami sebi, pa onda možda možemo očekivati i da nam ti Evropljani kako-tako pomognu.
Rečenicu koja me je u velikoj meri zabrinula, izgovorio je nedavno jedan opozicionar: “Treba pustiti one koji su počeli posao 2012. godine da ga i završe…” Postavlja se pitanje: A šta ste to radili prethodnih devet godina? Šta je cela opozicija radila skoro deceniju? Kakav ste to “posao” započeli i zašto ga niste završili?! Da li ne znate kako da ga završite ili vam se i dalje ne žuri, pa zato sve karte polažete na evroparlamentarce? Na nekakav dar sa neba? Vama se možda i ne žuri, ali Srbija više vremena nema. Posledice posla koji se ne završava već devet godina su ogromne, nećemo da postanu nepopravljive ako pustimo još devet godina. Uostalom, možda neki političari i dalje žive u 2012. godini, ili 2008… ali dosta se toga promenilo. Mehanizmi kontrole koji su tada važili, danas ne smeju biti isti, jer ni mehanizmi krađe više nisu isti – lopovi su “uznapredovali”, “modernizivali” su se. Zato je važno da pojedini opozicionari izađu iz udobnosti prizme “kad su oni bili vlast”, otvore svoje nazore za neka inovativnija rešenja, prestanu da samo oni dele pravo ko treba da se bori za odbranu glasova od krađe i da se konačno ujedine oko jedinog cilja koji toleriše ideološke razlike – kontrola izbora.
Ponoviću i ovde: elektronski čitači ličnih karata na biračkim mestima umreženi sa biračkim spiskom, onlajn platforma za kontrolu gde će svaki građanin moći da prijavi nepravilnost, akcioni plan koji zahteva učešće svih, sa precizno definisanom mrežom i mehanizmima reagovanja tokom celog izbornog procesa i izbornog dana.
Godoa možemo da čekamo i nadalje, ali dok čekamo, možemo i po srpski – “u se, i u svoje kljuse”.
Autor: Martin Bežinarević, predstavnik Pokreta “1 od 5 miliona”
Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.
