Srbija je danas talac političkih kartela, a ne zemlja slobodnih ljudi.
Talac je nekolicine onih koji se decenijama smenjuju u foteljama, maltene jedni te isti, a sistem ostaje kakvim su ga i napravili – korumpiran i pokvaren.
Već 30 godina ne menjaju sistem, zato što im odgovara.
Srbiju vide kao plen čiji plan komadanja prave pred svake izbore, a ne kao državu Milana iz Osečine, Jelene iz Kragujevca, Dragana iz Užica, Edina iz Novog Pazara, Marije iz Majdanpeka, Eržebet iz Subotice, Milice iz Loznice.
Postala je zemlja u kojoj se čoveku ne da da radi i zaradi ako nije član Partije, zemlja iz koje se mladi proteruju, u kojoj se stari unižavaju, siromašni ucenjuju, bolesni čine još bolesnijima, mudri ućutkuju, glasni prebijaju.
Srbija je postala zemlja političkih mantri: “Može bolje”, “Biće bolje”, a nikako da bude bolje. Već 30 godina iste mantre. I svi završe sa “Ćuti, može i gore”.
Postala je zemlja nevidljivih ljudi – sistemski nas ubeđuju da ne možemo da učinimo ništa, da snaga nije u narodu, da “džaba krečimo”, da smo nedostojni da bilo šta promenimo.
Zašto?
Zato što ako nam vežu i oči i ruke, mogu da nastave da rade šta god im se prohte. To je okupirana Srbija.
A može i drugačije!
Drugačije je kad Srbija služi narodu i narod Srbiji, a ne svi zajedno Partiji.
Drugačije je kad oni na vlasti znaju da je biti na državnoj funkciji privilegija i odgovornost, a ne pravo da se krade i otima.
Drugačije je kad se i Milan iz Osečine, i Eržebet iz Subotice, i Edin iz Novog Pazara, i Milica iz Loznice pitaju i slušaju, a ne ponižavaju i tlače.
Drugačije je kad se neuki pošalju na učenje, a ne u ministarstva.
Drugačije je kad se lopovi i prevaranti upute na odsluženje kazne, a ne radnog staža u javnim preduzećima.
Drugačije je kad se čast podstiče, a bahatost kažnjava.
Pokret “1 od 5 miliona” iznikao je 2018. godine – iz naroda.
Za tri godine pokazao je da može i drugačije:
Da narod na ulici ima moć pred kojom se svaki diktator trese, da Rektorat može samostalno da
odluči o plagijatu ma o kakvom ministru je reč, da se zaštite uzbunjivači koje je sistem učinio nevidljivim, da se reši pitanje zaduženih u švajcarcima, da se pročisti vazduh nad Čukaričkim rukavcem, da se makar na kratko zaustavi rad kineskog Ziđina u Majdanpeku koji truje ljude… I pokazaće još: Dok “kratko” ne postane trajno.
Struka, a ne bruka
Državnim resursima upravljaju partijski ljudi, i to po šablonu – đaci ponavljači, lažni doktori nauka, lažni diplomci, potkupljivi, bahati. Ne samo da brukaju Srbiju po svetu, oni je pljačkaju, rasprodaju, truju, ubijaju.
Može i drugačije.
Da se pita struka: Nacionalni savet koji bi činili stručni ljudi od profesionalnog i ličnog integriteta, a ne partijski konsultanti koji su sami sebe proklamovali u stručnjake. Članove za Nacionalni savet predlagale bi stručne komore, a birao narod, i oni bi imali mehanizme kontrole odluka političke vlasti. Neće više moći da se gradi, ruši, prodaje, uzima, nameće, podmeće samo zato što se tamo neki političar zaigrao, moraće struka da
se pita.
Ljudi, a ne džepovi
Oni koji su gradili našu zemlju, danas su poniženi. Vlast im je otela penzije, dovela do toga da lekove kupuju na tablu, da prebiraju po džepovima za jednu čokoladu unucima, da ljudi na vlasti zaboravljaju da su oni ti koji su za svoj radni vek izgradili našu zemlju. A kako im se vlast odužuje što ih je godinama potkradala? Pakovanjem vitamina C.
Može i drugačije.
Penzionerima može i mora da se vrati svaki dinar koji im je vlast otela od penzija. Ukupan dug prema penzionerima iznosi oko 620 miliona evra.
To je, recimo, samo polovina od iznosa koji je korumpirani partijski menadžment Srbijagasa “progutao”, ili, na primer, isti iznos koji bi vlast da potroši na stadione. Ne može više da se troši na nepotrebne projekte i partijske poltrone dok se ne izmiri dug prema penzionerima – i to sa kamatom.
Može i drugačije.
Država može da bude partner svakom mladom čoveku koji odluči da se školuje. Neće više roditelj morati da bira koje dete će da pošalje na fakultet, jer nema novca za školarinu za svako dete. Prva godina studiranja biće besplatna za sve, jer obrazovanje mora biti dostupno
svima. Svaki fakultet će broj upisnika utvrđivati prema svojim kapacitetima i potrebama tržišta rada.
Da državno preduzeće može i drugačije da radi, posluje i da se razvija, dokaz su preduzeća i firme koje naši mladi osnivaju u svetu. Hoćemo i možemo kroz “Partner projekat” da mladima omogućimo zaposlenje u državnim preduzućima nakon završenih fakulteta, gde bi mladi zajedno sa stručnjacima ta preduzeća vodili u XXI vek, a ne da ih stranke vode u
stečaje i sumnjive privatizacije zarad profita u svojim džepovima.
Mladi su budućnost. Ulaganjem u ljude, ulažemo u budućnost naše zemlje.
Zdravlje, a ne preživljavanje
U Srbiji decenijama govore: “Ne dao ti Bog da se ovde razboliš, jer nema ni ko, ni gde da te leči.”
Može i drugačije.
Ljudi ne moraju da idu s jednog kraja države na drugi, niti da čekaju po godinu, dve na jedan zdravstveni pregled. Medicinski radnici ne moraju da čekaju u redu za radnu vizu u Nemačkoj, jer Srbija može da im obezbedi radna mesta. Kilometarski redovi i pacijenata i lekara mogu biti izbrisani.
Klinički centri biće teritorijalno pozicionirani tako da pokrivaju broj stanovnika. Neće se bolnice graditi kao montažni objekti bez neophodne infrastrukture samo da bi se zaposlili nestručni partijski kadrovi, već će se graditii institucije kojima je prioritet zdravlje svih građana.
Izbori, a ne pljačka
U Srbiji i dalje važi ona: “Nije važno ko glasa, već ko broji glasove.”
Umesto izražavanja slobodne volje ljudi, izbori su postali šarada čije rezultate određuju kriminalci tokom izbornog dana.
Može i drugačije.
I to već sada. Napravili smo aplikaciju www.fisi.rs, gde svaki građanin može da prijavi izbornu nepravilnost. Kontrola ne sme biti rezervisana samo za stranačke aktiviste.
Izbori će biti drugačiji i kada se uvedu elektronski čitači ličnih karata, umreženi sa biračkim spiskom, na svakom biračkom mestu. Neće više moći da se krade tuđ identitet.
Srbija je u 21. veku, takvi treba da budu i izbori.
Iskoristićemo moderne tehnologije da bismo uveli red u brojanje glasova i momentalno utvrđivanje rezultata.
Pravda, a ne prljavi dilovi
Prethodnih 30 godina pojeli su nam korumpirani političari, i još uvek nam jedu – vreme, novac, zemlju, budućnost. Isti se smenjuju već 30 godina. Zajašu vlast, okupiraju državne resurse, nameštaju tendere, otimaju javni novac.
Onda se malo povuku, izdrže neko vreme bez funkcije, pa se opet vrate, neki promene dres, i jurišaju na nov mandat za otimanje, varanje, obmanjivanje. Takvi bi nam pojeli i narednih 30 godina.
Može i drugačije.
Da bi se sistem promenio, sprečimo ponovno povampirenje onih koji su ga ustrojili i održavali.
Oni koji su tokom obavljanja javne funkcije zloupotrebili položaj, prekršili zakon, koruptivnim radnjama pribavili sebi materijalnu korist na štetu građana, izgubiće pravo na penziju na osnovu radnog odnosa koji su obavljali kao javni funkcioneri, odnosno iz radnog staža briše im se se ono vreme koje su proveli na javnoj funkciji.
Svi koji su prekršili zakon, ogrešili se o osnovna ljudska, građanska i politička prava, neće moći ponovo da budu birani ni za kakvu javnu funkciju.
Ovo mora da važi retroaktivno – od 1990. godine pa nadalje.
Može politika da bude i drugačija. Može političar da se vodi istinom, a ne lažima kojima nas dave decenijama.
Mogu i mediji da rade isključivo u službi istine, a ne bilo kojih režimskih ili opozicionih interesdžija.
Mogu sudije, tužioci, policajci da rade slobodno i po zakonu, a ne nalogu bilo čijeg kartela.
Mogu naše reke i vazduh da se čuvaju, a ne da se prodaju za proviziju, jer time prodajemo i naše pravo na život.
Može Srbija da proizvodi, stvara i zaradi za svoje, a ne tuđe potrebe.
Mogu ljudi da sa svojih deset prstiju hrane svoje porodice, a ne tuđe apetite.
Srbija može i drugačije!
Želiš da pomogneš #1od5miliona? Doniraj.